Nekada omiljenu pesmu sam počeo da mrzim.
Poznati akordi prekidaju mi san
A san je bio mučan,
Ali ona u njemu
Ipak je najbolji način da započne mi dan.
Pristavljam džezvu,
Shvatam nemam više kafe – to gorko saznanje mi ne popravlja stanje.
Igram igricu na “hard”, za trenutak spustim gard
I osetim kako mi steže grudi kad setim se nje kako se budi.
Dok je ležala kraj mene pesma pisala se sama –
Sad tek poneka reč zazvuči, slogovi fale, ritam se muči.
Teram od sebe misli o tome,
Ne služe ničem sem da me slome
Kada do kraja ne odsanjam san
I započnem dan bez nje.
Odbijam prvi napad i čini se uredu
Oblačim košulju, zakopčavam dugmiće.
Uradim danas šta imam, pa počinje vikend!
Samo da izdržim dok u igru ne uleti i piće.
Al’ bacim pogled u ogledalo – preskočio sam dugme…
Najmanji od svih problema nevolju mi sprema.
Drugi put u istom danu gol u nebranjenu stranu.
Ponovo počinju muke kada na kragni osetim njene ruke.
Dok je ležala kraj mene pesma pisala se sama –
Sad tek poneka reč zazvuči, slogovi fale, ritam se muči.
Teram od sebe misli o tome,
Ne služe ničem sem da me slome
Kada do kraja ne odsanjam san
I započnem dan bez nje.
Teram od sebe misli o tome,
Ne služe ničem sem da me slome
Kada do kraja ne odsanjam san
I započnem dan bez nje.
Ne vredi. Prokleta radna subota.